Горња Врежина

Горња Врежина
Кад беремо гројзе

четвртак, 16. јануар 2020.

Родна Година


Овуј годину све родило
Гројзе има колко ти воља
Прошла је година добра била
Ал овај је боља

Овуј годину амбари пуни
Момурза убава и жито се родило
Ајде пријатељу још једну гуни
Ја частим, виш да ми је мило

Кажеш испекал сам добру ракију
Тој ми је од онеј сливе у Нишаву
Куј пије повише, зададе му берију
Лечи мешину ал шунтавеје главу

Овај година ко ниједна друга
Да оће свака такве да буде
Обогатили би се побратиме из цуга
Да се по друга села чуде

Децембар 1987



Зима


Ете како бије кошава
низ нашо поље
и снег веје све боље и боље
сваку се зиму такој дешава

Људи у собе кубићи ложе
седе у круг, смеју се и пију
зажутену слатку грејану ракију
и без кисел копус туј се не може

Кво да работе док зима траје
иду по славе, кољу свиње
а кад реше да не иду по путиње
седну дом и метле праје


Новембар 1987


петак, 13. мај 2011.

Радисав (почетак приче)

Радисав

Радисав се родил упролет. Мужи само што одоше да саде момурзу. Жене остадоше дом, Савета ће се порађа.

Савета је већ з`шла у године а без децу. Сваки пут остане у друго стање ал ко да вој неки напрајил мађије, никако да носи девет месеца. Већ су сви мислели да вој не суђено да има пород, кад ете, одјенпут трудна и ондак још дочека време да се породи. Без проблеми. Само што се угојила ко свиња и тешка ко туч, широка ко планина, немож на врата да улегне.

Порођај је бил млого тежак. Цел д`н се жене мучише окол Савету… те ладне облоге, те вој пушташе крв те ју масираше сас комовицу. Кад се увечер мужи врнуше од работу, бебе лежи у љуљку и пишти а Савета само стење и вика. Жене гледају, уздишу, не знају више кво да работе. А Савета испушта душу.

Гле, рече, сва моја деца се собрала… Ене ји при врата и куде прозор… Кимају ми да појдем сас њи.

Детету дадоше име Радисав. Савету саранише други д`н, по некакву кишу.

Радисав пишти, жене кукају, небо се развикало.


Жалос


Б`шта на Радисава, Толе, умрел је годину дена по Савету. Од младос је бил слаб на плућа ал никој се не надал да ће овој чудо да се деси. Садили су тај д`н лојзе у Падину. Све некакви убави калеми, да те мило да ји пободеш. А неки студен ветар , дува ко блесав. Толе понел калеми ал се одјенпут закашља па немож се заустави. Сви се собраше.

А бе, кво ти је Толе?

Толе поче да пљује крв, паде у риљевину и више се не подиже.

Радисав остаде у годину дена без родитељи, да га чувају деда Тоза и баба Јулка. Жалос у бога.


Баба Јулка


А баба Јулка... баба ко баба… остарела па не види кад се дете умоча. Никако да промени постиљци на време. А дете, нуме да вреви иначе би се разокало на с`в глас: оди бе бабо да ме пресвучеш, млого ме боли, све ми се опрудило… Овакој, само му остаје да вика и мучи се.

Деда Тоза оглувел па га и не чује. А баба Јулка чека...

Понеки пут дојде комшика код баба Јулку па ју пита: А бре, што ви дете оволко вика? Болно ли је, гладно ли је, не ли пресвучено? Ма не тој, каже баба Јулка,  мора да га неки урочил. Треба му се пребаје.

И ноћом, кад деда Тоза заспи па почне да р`ка, уморан од цел д`н работу, кад Радисав запишти у љуљку што је гладан, што се умочал, што му се опрудило дупе, што оће да га неки узне у руке и куј ти још знаје зашто, дигне се баба Јулка из рогожу, упали свећу, узне једну перушину, малко босиљак и два вилџана, јед`н сас воду а други сас вино, па почне да му баје од уроци.  
...


(c) З. Златковић 1988

среда, 2. фебруар 2011.

Турци, курјаци и вуци (наставак)

(Без бркови)

МАНОЈЛА - Манојла из горњу малу. Не млого работан ал сналажљив за двојицу. Прича се да се у онај рат борил раме уз раме сас Стевена Синђелића. И кад му се покрши мач а он ти увати јед`н чобрњак па све потепа Турци.  
ЗАРКО - Газда човек из поштену вамилију. Сви воли да прими и да угости… Сас кашу, тој њим је специјалитет. 
ВУК - Вук Караџић, деца га окају Курјак ал се он не љути. Дош`л да чује врежинску (у тој време БРЕЖИНСКУ) вреву. Записује песме и мува се окол Везину Стану.
ГРОЗДАНА - Млого је вредна, жена на Манојлу. Кажу људи, да на Манојлу не Гроздана, изело би га куче за дупе.  
ЖИНА - Све знаје кво се по село догађа. Нема лошу душу.
ВЕЗА - Још познат као Везенко. Кад не рат, чува овце, кад рат, треска Турци одзам
МУСА - Муса Турчин, десна рука на бега Суљу. Избацили га из Јањичари због добро понашање.



Личности

Горња Брежина, година хиљаду осамсто… Сеоска соба за госте. На средини собе постављен сто. У позадини икона светог Арханђела Гаврила. Са стране, у позадини, уређено место где се праве метле. Пар полузавршених метли на гомили.

Жина  (улази) Добро вече!
Гроздана  Добро вече… Ајде, улегни.
Жина  Срећна слава.
Гроздана  Фала. Да је срећан свети Ранђел… Седи.
Жина  У, што је зима напоље.
Гроздана  Зима… Ће пада снег…
Жина  И Турци се нешто узмували, само се јуре по сокаци.
Манојла  Турци… Немој ме љуте на овај д`н… Све ћу ји изребрим с чобрњак.
Гроздана  Кво ли оће?
Жина  Кажу људи да траже Вука.
Манојла  Курјаци се јуре по шуму, не у село.
Жина  Не бе тија курјаци… Траже Вука Караџића.
Гроздана  Онога сас бркови?
Жина  Дабоме, њега… Оће га уапсе.
Зарко  (улази с Вуком) Добро вече куме, срећна ви слава.
Гроздана  Ми од курјака а Вук на врата
Манојла  Добро вече… Фала…Седите. (Вуку) Што бе Турци оће да те уапсе?
Вук  Ко то каже?
Манојла  Па, прича се
Вук  Мени то ништа није познато.
Гроздана  Де куме, седите…
Манојла  И, како иде работа?
Вук  Иде некако.
Зарко  Иде, иде па стане.
Манојла  Значи, записујеш?
Вук  Записујем… Ево, све имам у овој свесци. (Вади из недара свеску и ставља је на сто) Песме, приче, изреке… Све што чујем по Горњој Брежини.
Манојла  Него… Да те нешто питам. У последњо време се млого нешто врзмаш окол Везину Стану…
Вук  Јесте, она зна много лепих песама…
Гроздана  (Зарку и Вуку) Замезите, слава је… Де Манојло, дај да људи нешто попију.
Манојла  Чекај бе жено, видиш да вревим с човека. (Поново се окреће према Вуку) Значи, и ми ће улегнемо у теј твоје књиге?
Вук  Хоћете… Овде све стоји. (Још једном показује свеску)
Манојла  И, де, да ми нешто објасниш. Како тој све записујеш?
Вук  Словима… Слова су писани знаци којима се користим кад пишем. Сваки знак за један глас…
Манојла  Значи, све што вревимо мож се запише?
Вук  Да.
Манојла  Алал ти вера. Мора да си млого бистар кад мож сва тај слова да запантиш.
Вук  Па. То није баш тако тешко.
Манојла  Како бе не тешко. Туј мора да има више од иљадо слова.
Вук  Ма није људи. Са тридесет слова могу да запишем све што кажете.
Манојла  Тријес? Иди бе…
Вук  Стварно, кад вам кажем. Тридесет слова је довољно за писање. То се зове азбука. Слушај: АБВГДЂЕЖЗИЈКЛЉМНЊОПРСТЋУФХЦЧЏШ.
Манојла  Јел тој све?
Вук  Јесте.
Манојла  Ааа… Па туј немаш сва слова.
Вук  Како нема?
Манојла  Па куде је ` и ДЗ?
Вук  Та слова нам нису потребна
Манојла  Како бе несу потребна? Како ћеш с туј твоју забуку да напишеш ч`чкалица и дзид?
Вук  То још треба да видим… Али бојим се да за та ваша слова немам места.
Манојла  Како бе нема место?
Вук  Тако, азбука треба да има тридесет слова. Тако сам обећао Књазу.
Зарко  Обећање лудом радовање…
Манојла (Зарку) Де бе… (Вуку) Па тој не страшно. Избаци неко друго слово па убаци овај наша.
Вук  Како да избацим? Шта да избацим?
Манојла  Па ете, избаци Х. За кад ће ни треба
Вук  Како то за кад ће вам треба… Шта је ово? (Узима парче хлеба)
Манојла  Леб!
Вук  (гледа га с чуђењем) А кад неком дајеш да једе, како се то каже?
Манојла  Раним га
Вук  А како се зове божји син?
Зарко  Кристoс.
Манојла Ете, видиш да ни не треба.
Вук  Људи, ја о овоме још морам да размислим… Не иде то тако…
Гроздана  Манојло, доста с тија разговори… Дај на људи да пију, слава је… А ја одо сас Жину да вој покажем разбој (излази са Жином из просторије)
Манојла  Стварно, ред је да попијемо по једну. (Одлази и враћа се носећи кондир, па га  пружа Вуку)
Вук  Шта је то?
Манојла  Пробај, тој се зове ракија.
Вук  Знам ја шта је ракија, пио сам кад сам био у Вијени… Али, како то да ви овде у Брежини имате ракију?
Манојла  Па сами смо ју испекли, од сливе.
Вук  Мислим, за ракију је потребан апарат.
Манојла  А, па дабоме… Казан…
Вук  И значи ви имате казан?
Манојла  Јесте… Први казан у нишки крај… И немој случајно да кажеш на Турци
Вук  Нећу да кажем… Него одакле вам тај казан?
Манојла  Купил сам га прошлу годин, кад сам продавал метле у Пешту.
Вук  Чак у Пешти да продајете метле?
Манојла  Дабоме… Млого се метле родиле, па се немож продаду овдекај. И такој, одвезо ји сас чезе у Пешту, продадо па купи казан.
Вук  Па, како вам се допала Пешта?
Манојла  Убаво… Само људи некако замотано вреве… Ништа се не разуми.
Вук  То су Мађари
Манојла  Дабоме… Упозна се с једнога од њи… И кад продадо метле он ме потера још да отидемо до некаквога његовога побратима … Ч`к у Загреб.
Вук  Значи, били сте и у Загребу!
Манојла  Јесте, у Загреб… У Крвацку… Па одомо там на један пијац… Зове се Црешњевка… Оће тај Мађар сас побратима да купи неки ђавол… А ја гледам гројзе. А оно њим некакво бледо, мршаво, никакво. А купци бели свет… И ја се све мислим… Е, што овај Загреб не поблизо, па да дотерамо нашо Брежинско гројзе. Да се зачуде.
Вук  И ја сам био у Загребу
Зарко И куме, јел тачно да и они там вреве по нашки? Јел такој Манојло?
Манојла  Дабоме. И знаш ли како се там каже КВО? (Пауза) КАЈ! Него, доста прича, дај да попијемо још по једну. (Сипа ракију, обраћајући се Вуку) И ти значи пишеш?
Вук  Пишем.
Манојла Записујеш?
Вук  Записујем.
Манојла  И кво ти се чини од овуј нашу вреву?
Вук  Лепо, лепо… Није то онај говор који намеравам да уведем као књижевни… Али може да се призна као дијалект… Све ја то водим рачуна. Овде… (Показује свеску)
Манојла  И како ти се допадају наше песме?
Вук  Много су лепе. Кад Стана Везина запева, срце ми се топи…
Зарко  Од Стану јел од песму?
(Вук се смеје)
Манојла  Де бе, знамо ми да ти око падло на Стану.
Вук  Зна Стана много песама. Ја само записујем.
Зарко  Јес… И Манојла знаје млого да пцује… Што тој не записујеш?
Вук  Ја све записујем.
Зарко  Кад смо већ код пцување, знаш ли да Манојла мож двајес пут да опцује а да не узне ваздук. Манојла  Одјенпут!
Вук  Е, то ти не верујем.
Манојла  Не верујеш?
Вук  Не верујем. То је немогуће.
Манојла  Гле… Не верује. Ајде да се кладимо!
Вук  У шта?
Манојла  У бркови… Ако је тачно, ће ти обријамо бркови, ако не, ће ми обријате бркови. (Испија ракију) Договорено?
Вук  Договорено!
Манојла  Зарко, ти да бројиш. (Вуку) Оди овам… Да жене не чују.
(Манојла узме ваздух, и приђе Вуковом увету. Зарко броји гласно. Вук прави гримасе, чуди се)
Зарко  Деветнајес, двајес, двајесјед`н, двајесдва… Манојло, доста… Угуши се… Двајес три, двајес четири…
Манојла (узима ваздух, поносно се обраћа Вуку) Е, одоше ти бркови… Јел поштено?
Вук  (нећка се) Поштено.
Манојла  Че да донесем бријач. (Одлази и враћа се носећи четкицу, сапун и бријач)
(Зарко брија Вукове бркове. Вук се додирује по лицу и прави ружну гримасу)
Манојла  (пружа Вуку кондир) Ајд, још по једну ракију.
Зарко  (Вуку) Де бе, кво си се укуњил, бркови ће па порасту.
Манојла  Да смо живи и здрави!
Зарко  И да си Турци отиду!
Манојла  Да ји више не гледамо!
Зарко  За кад ће ни треба?
Муса  Добро вече!
Зарко  Ми од Турци а они на врата.
Манојла  Добро вече Мусо. Отк`д те нес`м видел!
Муса  Јел туј Вук Караџић?
Зарко  Што ти треба?
Муса  Тражи га бег… Да га уапси.
Манојла  Што бе да га апси?
Муса  Што не работи по договор.
Манојла  Куј договор?
Муса  Вук је добил дозволу од бега да записује песме по Горњу Брежину под два услова. Прво, да се не петља сас Брежинску рају и друго, да ви не наводи на побуну.
Зарко  И?
Муса  Како бе и? Кажу људи да се спетљал сас Везину Стану… И учи ви забрањену песму.
Манојла  Од Везину Стану ни ништа не познато. А која је тој песма забрањена?
Муса  Бој на Мишару.
Манојла  Ел тој онај песма… Полећела два врана гаврана, са Мишара поља широкога а од Шапца града бијелога?
Муса  Дабоме.
Манојла  Онај песма где се прича како смо ви све испрашили?
Муса  Дабоме.
Манојла  И од туј песму ни ништа не познато!
Муса  Такој треба… Него, куде је Вук Караџић? Јесте ли га видели?
Зарко  Слушај бе Мусо, јел познаваш ти тога Вука?
Муса  Ма јок… Само јенпут сам га видел одолек… Ете, личи помалко на овога човека. (Показује на Вуку, прилази му, заглеђује га) А ти… (Обраћа се Вуку) Да си с бркови, уапсил би те из место. Толко си му сличан…
Манојла  Слушај Мусо… Вука несмо видели…
Муса  Па куде је?
Манојла  Мува се негде по село… А ти, кво ћеш с`г?
Муса  Па морам овдекај да чекам бега… Такој ми наредил.
Манојла  Де, седни при нас…  Оћеш нешто да пијеш?
Муса  Не могу да седим с неверници… На кавурску славу… А мог`л би да попијем јед`н шербет
Манојла  Па седни т`г там у ћоше… Ал не иде тој такој.
Муса  (Проналази столичицу у углу па седне, гледа унаоколо) Добро је… Кво је овој…
Манојла  Метле… Туј правимо метле. Де, ако имаш вољу, узни па напраји неку метлу… Да убијеш време. (Иде ка вратима па почиње да виче) Стамено, Стамено!
Стамена (улази у собу) Кво окаш.
Манојла  Де напраји за Мусу јед`н шербет
(Муса почиње да шије метлу)
Вук  (Показује у правцу Мусе) Ко је ово?
Зарко  Муса кољаш, десна рука на бега Суљу.
Вук  Како га научисте да прича Брежински?
Зарко  Несмо га ми ништа учили… Сам научил…
(Стамена улази, даје Муси шербет у шољу и поново излази из собе )
Вук  Па шта сад да радимо?
Зарко  Мораш да што пре побегнеш из Брежину
Муса (испија шербет, очигледно му прија) Уууу, што ви је доб`р шербет. Јел има још јед`н филџан?
Манојла  Има, Има… (Излази из собе и вративши се, сипа Муси још једном шербет)
Вук  Али људи, ја још нисам довршио свој рад
Манојла  Ма спашавај живу главу…
Вук  Али, следећег месеца треба да објавим писменицу српског језика, па хоћу да и овај дијалект…
Зарко  Слушај бе… Беж док још можеш… Коњ ти је под ајат….
Манојла  Ја ћу ти дадем леб, за уз пут… Па беж преко брдо, накуд Малче, накуд Матевац… Све једно… Тој су наши људи… Ће ти помогну…
Веза  Добро вече!
Манојла  Добро вече… Везо… Ајде изволи, седни…
Веза  Ма нећу седим. Само сам дош`л да ви питам… Јел сте видели онога шиљка? Вук ли је, курјак ли је? (Окреће се према Зарку) Онај бе, што станује у вашу кућу…
Зарко  Вука Караџића?
(Муса још увек прави метлу. Чувши Вуково име, подиже главу)
Веза  Дабоме, куде је да га треснем одзам?
Зарко  Што бе?
Веза  Узмувал се окол моју ћерку Стану… Као записује песме… А оно… Малко, малко па под вутарку…
Зарко  Кво!?
Веза  Спетљали се… Ма нећу бе да имам унучићи од курјака. Да нумеју деца да кажу КВО!
Манојла  Вука несмо видели.
Веза  Несте… (Окреће се и прилази Вуку) А куј је овој?
Манојла  Не познаваш ли човека?
Веза  Јок! Познат ми, ал не могу се сетим одокле.
Манојла  Тој је… Тој је… Тој је син на мојега кума Јакова из Малче.
Веза  Како се бе зовеш?
(Вук ћути)
Манојла  Груја!
Вук  Дабоме, Груја.
Веза  Леле Грујо, ал си порасал… Оди да те чича Веза пољуби… (Љуби Вука) Познаваш ли ме? Ја сам чича Веза… Б`ш ми мило што сам те видел… Ај, сврни малко код нас… Да видиш нашу Стану… И она порасла… Девојка ипол.
Вук  Свратићу.
Веза  Кво?
Вук  Ћу сврнем.
Веза  Е, б`ш ми мило… Ајд, довиђење… Одо ја да тражим Вука… Све ћу га изребрим… Не бе… Кажите му, ћу га штровим!
Муса (испија шербет, почиње да пева) Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, Рани сина па шаљи на војску, Србија се умирит не може! (Завршава метлу и ставља је на страну)
Манојла  (с чуђењем гледа у правцу Мусе) А бе, кво му би?
Вук  Чујете ли шта пева?
Муса  (устаје) Идем и ја да тражим Бега… А ви, ако видите Вука, да га задржите док ми не дојдемо. Оће Бег да га апси… А можда и да га беси! (Одлази)
Манојла  (Вуку) Леле, овој је бе опасно за тебе.
Зарко  Ајде, бегај. У Брежину више не смеш да се појавиш, јел си чул? (Манојли) Кам леб?
Манојла  Еве ти леб. (Пружа Вуку завежљај)
Вук  (поздрављња се с Зарком) Збогом… Хвала ти за све што си учинио за мене. И много да ми поздравиш Стану.
Зарко  Оћу.
Вук  (поздрављња се с Манојлом)  Збогом.
Манојла  Уздравље.
Стамена (улази у собу) Леле Људи!
Зарко  Кво је Стамено
Стамена  Кво сам напрајила?
Зарко  Кво?
Стамена  Сварила сам на Турчина шербет не сас воду него сас ракију?
Манојла  Како бре тој?
Стамена  Па премето се и местом да узнем тестиче узо кондир.
Манојла  А Турчин не рече ништа.
Зарко  Како бе не рек`л ништа… Неси ли чул… (Имитира Мусу) Уууу, што ви је доб`р шербет!
Манојла  Стамено, јел имаш још од тај шербет?
Стамена  Имам.
Манојла  Дај овам да пробамо.
(Стамена одлази и враћа се  носећи две шоље)
Зарко  (проба из шоље) Уууу, што је убав шербет од ракију.
Манојла  (проба) Уууу, овој вреди да се пије. Де Стамено, де напраји још.
(Стамена излази из собе)
Зарко  Оде Вук.
Манојла  Оде… (Подиже шољу с врућом ракијом) Живели!
Зарко  (Испија врућу ракију из своје шоље, одједном угледа свеску на столу, подиже је и показује Манојли) А бе, забрави Вук Свеску…

(Завеса)


[Горња Врeжина, 1987 – Bergen op Zoom, 2002]

недеља, 9. јануар 2011.

Турци, курјаци и вуци (први део)

Личности


РАДЕ - Познат као Раде Рус, иначе наставник у основну школу у Врежину. Млого воли Врежинци и добро сас њи споређује. Живи у Ниш, у Колонију, па у Врежину доди сас аутобус.
РАЛЕ  -  Надимак му Рођа. Ђак у врежинску школу, с`г у седми разред. Провлачи се.
БАНЕ - Ђак у седми разред. Сви га зову Бане Бурек, прошлу годину понављал па му с`г све познато.  
ПЕРИЦА - Ђак у седми разред. Надимак му Бакарија. Чува голуби, зајци, штиглице и цајзле. И у бунар напуштал рибе. Не га млого брига за школу, него кад се мора… 
МИРОСЛАВ - Познат као Мирослав из Жутајци, Роско Ружин и Мирослав Кмет. По рат га једно време звали Стаљин, ал откако смо се скарали с Руси, избегавају људи да га такој називају. Мирослав је јако активан у политику, с пољопривреду се слабо бави. У последњо време зачувал краве. 
РУЖА - Жена на Мирослава из Жутајци. Не бави се с политику кад спи. 
ВУЛЕ - Вуле из Блатини, звани Вуленце, још познат и по надимак Пљоска. Раније је бил млого паметан, иш`л неко време у гимназију ал се на пола манул. С`г га највише интересује ракија.
ЛЕКА - По цел свет познат као конобар у врежинско бифе. Работи па расипује, свака му час.
 



Први Чин

Горња Врежина, 1974. Учионица у основној школи. Катедра, три клупе. У првој клупи Бане и Рале, у другој Перица, трећа клупа без ђака.

Бане  Сви на своје место, иде наставник!
Раде  Седите! Редар… Ко је редар?
Бане  Перица
Раде  Перице, што ниси обрисао таблу?
Перица  Украли ни сунђер.
Рале  И да га има, нема вајда.
Раде  Како нема?
Рале  Нестала вода на чешму.
Раде  Добро… Ко није на часу?
Перица  Звонко, Слађа и Љиља.
Раде  Па где су.
Перица  Звонко попраља трактор сас б`шту, Љиља и Слађа саде бачу.
Раде  Како бре саде башту? Сад је време за школу. Нека саде у недељу.
Рале  Недељом се не работи. Баба Руска каже, ће те смери бог…
Раде  Добро… Хајде да видимо шта сте написали за домаћи. Ко ће да чита свој рад?
(Нико се не јавља, сви гледају на другу страну)
Раде  …Сви јунаци ником поникоше… Знате ли бар шта сте имали за домаћи задатак?
Рале  Знамо… Вук Караџић.
Раде  Дабоме, живот и рад Вука Караџића… (Окреће се према Ралету) Хајде ти рођаче, читај шта си написао.
Рале  Што ја?
Перица  Што да не?
Рале  Ћути бе ти!
Раде  Па написао си ваљда нешто?
Рале  Написал сам, сигурно да сам написал.
Раде  Па хајде, читај.
Рале  (отвара свеску и чита) Живот и рад Вука Караџића… (Перици) У, ал је тој смешно… (Наставља) Вук Караџић је имал бркови па га обријали…
Раде  (прави гримасу)
Рале  Вук Караџић се родил у околину Лозницу. Тој је било пре више од сто године. Лозница је сто педесет километра од Београд ал у тој време несу знали за километри… У тој старо доба несу имали ни воз, ни аутобус ни лимузине. Т`г се ишло пешки. Вук не мог`л млого да оди јер му једна нога била три ипо сантиметра пократка од другу…
Раде  Рођаче, стани! Где па то нађе? Три ипо сантиметра…
Перица  Наставниче, његов б`шта тишљер, код њи се све мери на сантиметри.
Рале  Ћути бе ти!
Раде  Хајде даље…
Рале  …Једна му нога била три ипо сантиметра пократка од другу… Тој сам већ прочитал… Дабоме… И затој га несу тели приме у војску… Вук Караџић не имал друго кво да работи, него појде по села да записује кво људи причају…
Раде  Рођаче, не каже се кво него шта…
Рале  Чекајте наставниче, тој тек треба да дојде… (Чита даље) Ондак ти се још Вук скара с некаквога попа, па реши да му се освети. И такој Вук промени сва слова и уведе нову азбуку. А поп се наљути па се испцују.
Раде  Рођаче, прво, то што пишеш… Одакле ти све то? Друго… Зашто пишеш у дијалекту?
Рале  Чекајте наставниче, и тој ће дојде… (Чита) И малко на Вука било што променил слова, него реши да промени вреву… Да буде као што се вреви у његов крај, у Лозницу. Там се например КВО каже ШТА… Затој се с`г зове штокавски… Да се Вук родил у Горњу Врежину, било би квокавски… И наставник Раде се не би љутил кад неки каже КВО.
Раде  Рођаче, одакле ти та прича?
Рале  Од нашега Вуле
Раде  Од вашег Вулета… Где могу да га нађем?
Рале  Тој барем сви знају… У бифе.



Други Чин

Горња Врежина, 1974. Бифе спортског клуба. У позадини шанк. Неколико столова са столицама. Није гужва. За једним од столова седе Вуле и Мирослав. Лека конобар брише шанк.

Раде  (улази у бифе, гледа лево-десно)
Вуле  (гледа у правцу Радета па се обраћа Мирославу) Куј је бе овој?
Мирослав  Тој је наставник, горе у школу.
Вуле  Како му име? Кво предава?
Мирослав  Зову га Раде Рус а предава српски.
Вуле  Јебага, ква је тој работа? Рус да ни предава српски.
Мирослав  Ма не он прави Рус, тој му надимак. Раније предавал руски.
Раде  Добар дан Мирославе
Мирослав  Добар дан наставниче, седите…
Раде  Ма немам времена, журим се за аутобус…
Мирослав  Кво се журиш, има аутобуси бели свет… Дај седни па да сас Вуле попијемо по једно вино….
Раде  Је ли то Вуле?
Мирослав  Јесте… Нес`м знал да се не познавате…
Вуле  (пружа руку, поздравља се с Радетом) Седи наставниче.
(Раде заузима место укосо од Вулета, насупрот Мирославу)
Мирослав  Леко, дај ни по једно вино.
(Лека доноси три чаше с вином)
Раде  Вуле… Е па баш сам хтео да Вас упознам.
Вуле  И ти значи предаваш српски?
Раде  Да.
Вуле  И, како иде?
Раде  Па… Како каже наш народ, иде, иде па стане… Све некако с муком…
Вуле  Како па тој?
Раде  Ето, деца никако да науче да треба да кажу ШТА а не КВО.
Вуле  Кво?
Раде  Хоћу да кажем, много се служе дијалектом… Врежинском верзијом.
Вуле  Па, кво им фали? Тој је исто српски.
Раде  Знам, знам… Али није то онај српски којим треба да се служе… Што их ја учим… Онај језик за који треба да се захвалимо Вуку Караџићу…
Вуле  … А, значи туј смо… Значи мука од Вука…
Ружа  (утрчава у бифе) Леле, Мирославе, голема мука… Брзо…
Вуле  Ми од Вука а мука на врата…
Мирослав  Кво је бре жено, кажи…
Ружа Брзо дом, мука…
Мирослав  Стани бе, ква мука…
Ружа Тели се крава…
Мирослав  Леле… (Испија на брзину вино, обраћа се Радету и Вулету) Да ме извинете, виша сила. (Одлази)
Вуле  Њему се па стално теле краве… (Пије вино) Него кво оној започесмо?
Раде  О Вуку Караџићу.
Вуле  Дабоме… Од тога Вука Караџића ти млого могу испричам…
Раде  Знам… Знам…
Вуле  Како па тој знаш?
Раде  Причају деца по школи… Износе некакве чудне теорије, па кад их одакле им све то, кажу научио их Вуле.
Вуле  Тачно. И несу тој теорије… Тој је све жива истина…
Раде  `Ајдете, молим Вас. Одакле Вам то?
Вуле  Слушај… С`ћу ти све испричам.
Раде  Е, баш ме интересује.  
Вуле  Вук Караџић је тел да наш језик буде признат као службен дијалект.
Раде  То мени није познато
Вуле  Ете, видиш… Кад је тај Вук Караџић бил у Горњу Врежину да записује наше песме, одма му је постало јасно да је овој посебан дијалект и да треба да се уведе и призна као службен. Кад се мож призна Кајкавски што се вреви у три села окол Загреб, што да не може овај наш…
Раде  `Ајде Вуле, молим Вас, одакле вам та информација?
Вуле  Све ја знам… Испричал ми мој деда Радисав, њему испричал његов деда Перча, он чул туј причу од теча Василију, Василија чул од ујка Толе а на Толе испричал његов стари кум Зарко…
Раде  Зарко? Никад за њега нисам чуо.
Вуле  Тај Зарко се тепал с Турци, лично се познавал са Стевана Синђелића… И једно време се дружил сас Вука Караџића.
Раде  Како то?
Вуле  Вук је спал у њину кућу кад је бил у Врежину. 
Раде  Вук Караџић у Горњој Врежини? То нисам нигде прочитао у Вуковој биографији.
Вуле  Дабоме да неси… И не мож да се прочита… Тај прича не позната, затрла се…
Раде  Која прича?
Вуле  Као што знаш, Вук се једно време мајал по Јерско, записувал песме, слушал гусле
Раде  То ми је познато
Вуле  А ондак реши да дојде овдекај, у наш крај. У Горњу Врежину га приме код деда Зарка…
(Раде га зачуђено гледа). У тој време је овдекај била Горња Брежина е не Врежина… Касније су на нашо село променили име…
Раде  Чуо сам за ту причу… И, даље?
У прво време све било како треба. Вук записувал песме и вреву…
Раде  Шта?
Вуле  Ете, например, туј је први пут записал додолске песме, па лазарице, па велигданске песме… Па ондак јуначке песме…
Раде  `Ајдете, молим Вас…
Вуле  Слушај даље… Вук је озбиљно размишљал да овај језик прогласи за службен дијалект… У његови записи из тој доба мож све тој да прочиташ.
Раде  Какви записи?
Вуле  Па Вукова свеска, куде је све записувал што је чул и видел у Горњу Брежину. И песме, и од језик, па од граматику и падежи… Добро, од граматику и падежи не имал млого да пише…
Раде  Таква свеска не постоји.
Вуле  Како бе не постоји? Ја сам ју лично видел и прочитал.
Раде  Одакле вам онда та свеска?
Вуле  Дал ми деда Радисав. Њему дал деда Перча, он ју добил од теча Василију…
Раде  Па та свеска је значајан историјски документ!
Вуле  Знам.
Раде  … И од непроцењиве је историјске вредности…
Вуле  Знам и тој.
Раде  Па где је онда?
Вуле  Изгорела ју баба Руска.
Раде  Шта?
Вуле  Дабоме, прошлу зиму тела баба Руска да заложи огањ па не имала артију… И такој, најде ти она у моју фијоку Вукову свеску…
Раде  Нећете ваљда да кажетеда је изгорела целу свеску?
Вуле  Јесте, била сирова дрва, не тела да се увате… И такој, оде свеска…
Раде  И значи од те свеске ништа није сачувано?
Вуле  Јесте
Раде  Како јесте? Управо сте рекли како је цела свеска уништена… Шта је онда остало?
Вуле  Све!
Раде  Све? Где је то онда остало?
Вуле  Овдекај. (Показује кажипрстом у правцу своје главе) Ја се све сећам кво сам прочитал…
Раде  Али, ако вам нико не верује?
Вуле  Не мора да верују… Ја знам да је такој… И знам тачно што је наш језик запостављен…
Раде  Добро, испричајте ми онда шта знате.
Вуле  Као што реко, у прво времe све било како треба. Вук записувал песме, дружил се сас Брежинци, иш`л по славе и преславе… У туј свеску сам читал како је у тој време почел да размишља од квокавски дијалект…
Раде  Квокавски?
Вуле  Дабоме… И удомаћил се Вук у нашу Врежину, тојес у Брежину. Наш човек… Не се ни наљутил кад му дали надимак.
Раде  Надимак?
Вуле  Јесте. Ти, наставниче, знаш како је код нас у Врежину… Неси човек ако немаш надимак.
Раде  И како су га назвали?
Вуле  Курјак.
Раде  Логично.
Вуле  … И појде ти он низ сокак а деца му се смеју и окају: `Беште децо, иде курјак!`
Раде  И… Даље…
Вуле  Па му украли врежински мангупи коња, да иду на Малче на Трновицу. А он, доб`р човек. Ич се не наљутил. 
Раде  Ма шта кажете?
Вуле  Па му ондак обријали бркови
Раде  Вуку обријали бркове… Како то?
Вуле  Е, тој не пише у свеску… Ал испричал ми је деда Радисав. Вук је одма после тој морал на брзину да напусти Брежину… Да спаси живу главу. 
Раде  Од кога?
Вуле  Е, тој не знам… Кво је било и куј је све туј умешан, тој никој више не зна. Само знам да је затој наша врева остала непризната.
Раде  Интересантна прича… Само не знам шта ћу с тим. Ја сам, знате, овде наставник и хоћу да деца уче службену верзију српског језика.
Вуле  Знам ја тој… И поштујем… Само, немој да ји силите да забраве овуј вреву… Греота је…
Раде  Таман посла… (Устаје) Него, да вам се захвалим на пићу и да пожурим за аутобус…
Лека  (брише шанк, чувши да Раде помиње аутобус, подиже поглед) А, наставниче, немој се журиш. Неће аутобус још да дојде…
Раде  Како то?
Лека  Украли га мангупи, још се не зна куде је…
Раде  (поново седа) Дајте онда још по једно вино, ја частим.        

(Завеса)

(С) Зоран Златковић 1987